Pre deset godina radio sam na turističkom brodu koji je plovio od jednog letovališta na Kritu do ostrva Dia (Zevs). Brodski mehaničar je bio neki Nikos i njemu je jednog dana naglo pozlilo. Pozeleneo je, ja sam pozvao pomoć, a njega su odveli u ambulantu. Vrlo brzo se vratio na posao, i dok smo tako plovili, ja ga upitah zašto mu je pozlilo. On je odgovorio da mu zapravo nije bilo ništa ozbiljno, ali doktor ga je savetovao da stavi na papir sve što mu pada na pamet kada su mu misli loše ili čak jako lepe ili se ne oseća srećnim ili je, pak, preterano dobro raspoložen. Ja sam mu odgovorio da ga potpuno razumem i da sam zbog toga napisao celu knjigu. Eto zašto sam posvećen pisanju! Kada su emocije jake, bilo dobre ili loše, poželjno ih je pretočiti u nešto korisno.

U prvom razredu osnovne škole u Kladovu dobio sam od sestrične knjigu Branka Ćopića “Mačak Toša i druge bajke“. Ubrzo mi je i tata kupio enciklopediju “Riznica prirode“. Već sam čitao i latinicu i ćirilicu, pa možete zamisliti u koji svet mašte i znanja sam mogao putovati kada sam hteo.

Moralo je proći još vremena, istraživati život, čitati ruske klasike po nekoliko puta, pa u mom slučaju i Bukovskog i njegove priče, a tek onda, kasnih devedesetih - pošto sam već upoznao mladu ženu iz prodavnice igračaka u Rimu - sazreti za pisca, odnosno napisati svoju prvu knjigu.

Kojim temama se bavite? Recite nam nešto više o objavljenim romanima?

Roman “Karusel vremena “ je psihološko-mitološka drama. Rodio se iz mog prethodnog romana “Bela Luna“ i dobro sam rekao “rodio se” jer poput tek rođenog deteta ima nasleđene osobine roditelja, ali i svoju originalnost i autentičnost. Teško je odgovoriti na pitanje o temama u mojim delima. Identično bih odgovorio i da me pitate šta čini život na ovoj našoj planeti jer život nije samo triler, niti ljubav, ni ratovi. “Bela Luna“ je roman koji nas uči o poreklu zla dok “Karusel vremena” govori o večnoj ljubavi, ali otkriva i smisao života na ovoj našoj planeti. Kao na vrtešci svako sedalo je zasebno, ali kada se zarotira onda postaje jedno i zato je karusel iz naše priče zapravo vremeplov.

Naredni cilj/projekat?

Trenutno pišem novo delo i za sada ne znam kako ću ga nazvati. Nikada ne znam gde će me priča odvesti jer moju priču ja ne izmišljam, likovi ih žive kako hoće, dok je moje da postavim scenu. Ipak, znam šta želim da predočim čitaocu. U najnovijem delu su to spoznaja i sazrevanje. Kao grozd što zri u vinogradu i najslađi je kad sazri, tako i ljudska jedinka sazreva od malena, pa kroz život, do svog kraja. Znanje se postiže učenjem, ali mudrost se dostiže s godinama!

Šta smatrate najvrednijim u vezi sa radom u G4S-u?

U G4S-u sam oko godinu dana. Kada sam se prvi put susreo sa kompanijom iznenadila me je organizovanost koju nisam očekivao, bar ne u tolikoj meri, ali kada sam čuo da je sedište G4S-a u Londonu, sve mi je bilo jasno.

I da dodam: Logo firme je lep i uniforma, a složićete se sa mnom da je lepota dizajna ono prvo što zapada za oko.

Još kao vrlo mlad, radio sam mnogo i teško,a razlog nije bila nemaština, jer je otac uvek bio rukovodilac u raznim mestima na prostorima bivše Jugoslavije. Odmah posle vojske otisnuo sam se prvo u Irak, pa Australiju i potom na Krit u Grčkoj, gde sam proveo četvrt veka, sve do jeseni prošle godine. Leti sam radio razne poslove u turizmu, a zimi masline, građevinu i mnogo toga drugog da bih opstao do leta i školovao sina koji je danas doktor nauka aeronautike.

Kada sam se zaposlio u G4S-u, od prvog kontakta sa kolegama i pretpostavljenima, ja sam bio u prijatnom šoku što se tiče medjusobne komunikacije, poštovanja i naročito redovne plate i obaveza od strane poslodavca prema državi u korist radnika. Na sve to nisam navikao, ali bolje se lakše podnosi! Više od godinu dana radim kao službenik obezbedjenja u G4S-u i mogu napokon izmeriti i reći: Sada sam zadovoljan!